Oprosti mi što moje stope
Više neće ljubiti ulice i ceste
Tvog rodnog zavičaja.

Razumećeš da su moji snovi
Veći od samog ljudskog ideala.
Oni me vode, majko, ko reka
Što pod mostom ovog grada teče.

Ne vidim sebe ispod ovog oblaka
Što mi prečesto zaklanja sunce sreće.
I ne mogu da rastem tako
Skučena, kao pod kišobranom za dvoje.

Već sam jednom to uradila, sećaš se —
Menjala sam gradove, prelazila granice,
Kao što si ti menjala svojevremeno,
Onda kad nisam ni znala za razliku.

Svuda je bilo kuća,
A pod krovom živeli ljudi.
Ali samo tu gde su grudi, a unutra srce,
Jedino bi poskočilo ko kofer o kamen.

Oprosti mi, znam da voliš ukus kafe
Koju bih ti, po povratku s posla, skuvala.
Ali razumećeš ti mene —
Majka uvek razume svoje dete.

Majčino je srce beskrajno polje
Lala i ljubičica.
Tamo gde me svet zove,
Tražiću zapravo sebe.

I daću sebe svetu,
Rodiću ti unuka i unuku.
Biće lepi poput mene,
Kao što sam ja nalik tebi.

Ne brini se —
Samo ne želim da žalim za nečim,
A to je mnogo gore, majko,
Iako možda načinim grešku:

Da ostanem tu,
Znajući da sam mogla
Živeti san na javi.